У том периоду изграђени су и сакрални исламски објекти, од културног и историјског значаја: џамије Ферхадија (као задужбина Ферхад-паше Соколовића) и Арнаудија (чији је ктитор био босански дефтердар (благајник) Хусан-ефендија), те значајан елемент урбане османлијске архитектуре – Сахат кула, која је била смјештена у близини Ферхадије.

У широј бањолучкој регији током XVI и XVII вијека подижу се православни манастири, као свједоци српског средњовјековног неимарства. Ове грађевине су изузетне љепоте и вриједности.

Манастир Гомионица, изграђен у стилу Рашке школе, налази се на Змијању. Предање каже да му је ктитор био Змијањски кнез Обрад. Моштаница, основана 1562. године, смјештена је на тромеђи Бање Луке, Приједора и Козара, а изграђена је у стилу Моравске школе. Манастир Липље налази се на обронцима Борја планине, у близини Масловара. Изграђен је крајем XV и почетком XVI вијека, са израженим елементима Рашке школе.

Бању Луку ни у једном периоду развоја нису поштедила разарања. Послије краткотрајног упада аустријских трупа 1688. године градско језгро Шехера је потпуно спаљено. Пустошења су настављена многобројним војним окршајима, пожарима и кугом, која је харала градом крајем XVIII вијека.

Период од 350 година османлијске владавине, у којем је Бања Лука била административна јединица различите важности, није много допринио урбанизацији и модернизацији самог насеља.